Gradić na Dunavu, Donji Milanovac, jedinstven je po tome što je mesto na kome se sada nalazi – treća lokacija ovog grada! Veoma ponosan na svog najpoznatijeg stanovnika, grad je prvobitno osnovan devet kilometara uzvodno Dunavom, na ostrvu Poreč i tada se tako i zvao – Poreč. Rodno mesto čuvenog Miše Anastasijevića, velikog dobrotvora i vrsnog trgovca, o kome stanovnici Donjeg Milanovca uvek rado govore.

“Zanimljivo je da je Miša Anastasijević sa svojih 11 godina bio najmlađi učitelj u istoriji Srbije”, kaže Svetlana Tanja Lazarevska, direktorka Turističke organizacije Majdanpek. Ona kaže da su Turci često upadali na ostrvo i ubijali značajne ličnosti – carinike, policajce, učitelje. Tako je jednom prilikom pobegao učitelj, a zamenio ga je – Miša.“Miša je tri meseca radio kao učitelj i podučavao i svoje starije drugare, primao je platu, tadašnja tri groša. Tako je ostao zabeležen kao najmlađi učitelj”, kaže Lazarevska.

Budući da je Dunav često poplavljao Poreč, Miša Anastasijević (koji je u međuvremenu postao uspešan i uvažen trgovac i veoma bogat čovek) i tadašnji ministar prosvete Stefan Stefanović Tenka rešili su da presele grad na obalu Dunava. Tri kilometra nizvodno, Miša je dao deo svog imanja i tu se podigao novi grad. Preseljenje grada finansijski je pomagao Miloš Obrenović, te su stanovnici u znak zahvalnosti rešili da grad nazovu po njegovom sinu Milanu. U to vreme gradio se i drugi Milanovac, pa su im dodati prefiksi Gornji (u Šumadiji) i Donji (na Dunavu) da bi se razlikovali. Drugi Milanovac zvanično je postojao sve do 1970. godine, jer je dve godine ranije ponovo počelo preseljenje zbog izgradnje HE Đerdap 2.

U Donji Milanovac danas pristiže veliki broj rečnih kruzera, a prema rečima Lazarevske, do sada je oko tri stotine kruzera pristalo u  Donji Milanovac. “Svako pristajanje je na obostranu korist – putnicima da izađu u centar grada ili nešto kupe. Ovde je ulica starih zanata i u kućicama su žene koje prodaju svoje rukotvorine, suvenire, ručne radove, stolnjake, majice sa oznakom Donjeg Milanovca“, kaže ona.

JKP Donji Milanovac dobilo je bespovratna sredstva u okviru projekta “EU za kulturno nasleđe i turizam” za projekat “Pametno pristanište” koji turistima omogućava da se preko interaktivnih tabli i ekrana upoznaju sa atrakcijama i znamenitostima ove dunavske varoši, kao i sa pričama o velikom zadužbinaru, kapetanu Miši, alaskim legendama, starom Donjem Milanovcu, Nacionalnom parku “Đerdap” i praistorijskom nasleđu Lepenskog vira.

U okviru projekta dodeljena su i bespovratna sredstva za projekat izrade suvenira po ugledu na originalne arheološke artefakte na Lepenskom viru. Jedno od najvažnijih arheoloških nalazišta u Srbiji, otkriveno je 1960. godine tokom iskopavanja pred izgradnju HE Đerdap 1. Smatra se jednim od najstarijih naselja u Evropi i zajednicom koja je bila naseljena dve hiljade godina u kontinuitetu.

“Najstariji ostaci koji su ovde pronađeni datiraju iz perioda između 9.000 i 8.000 godine pre nove ere. Mi imamo podove praistorijskih kuća i oni su uvek bili pravljeni na isti način, precizno su odmeravani, a njihov oblik podseća na oblik stene koja se nalazi u blizini, na rumunskoj obali Dunava“, kaže Nemanja Žurkić, turistički vodič iz Lepenskog vira.

Pomenuta stena Treskavac bila je za “Lepence” veoma bitna, jer su se pomoću nje i sunca lakše orijentisali u vremenu i prostoru, određivali godišnja doba i pratili prirodne cikluse. Budući da je riba bila glavni izvor hrane, bilo im je važno da mogu da odrede kada morska riba, moruna, dolazi u te krajeve da se mresti. Zato legenda i kaže da su se naselili upravo ovde zbog verovanja da ih Treskavac štiti. Svake godine na prvi dan leta, 20/21. juna sunce izlazi u ranu zoru, oko šest sati, tačno iznad te stene.

“Gledajući praistoriju zaključujemo da su se ljudi uglavnom vezivali za neke tako velike i lako uočljive stvari. Treskavac je stena koja ima taj specifičan naziv, jer je bogata gvožđem i privlači munje. Kada su velike oluje dešava se da možemo da vidimo kako grom udara u stenu, što je i sada fascinantno, a pogotovu je bilo u ono vreme kada su oni živeli ovde“, kaže Žurkić.

Da bi poseta Kladovu i Nacionalnom parku “Đerdap” bila potpuna, tu su pešačke ture po kojima je ovaj kraj poznat. Ljubitelji prirode i pešačenja imaju priliku da uživaju u uređenim i obeleženim pešačkim stazama različitih dužina i upoznaju retke i zaštićene vrste biljaka. Sve staze su pogodne i za iskusne “pešake” kao i za one bez iskustva. Među stazama izdvajaju se Veliki i Mali Štrbac, koje posetioce vode do vidikovaca sa kojih “puca” neverovatan pogled.

Veliki štrbac je na 768 metara nadmorske visine, a staza je duga 7,6 kilometara u jednom smeru. Završava se vidikovcem na vrhu planine Miroč, a pruža pogled na Dunav iznad čuvenih “đerdapskih kazana”. Uvežbani šetači mogu stazu da pređu za oko šest sati. Mali Štrbac je nešto niži od svog visokog komšije i ima 626 metara i stazu dugu 7,1 kilometar. Vodi kroz šumu i završava se vidikovcem sa pogledom na “Veliki kazan”, Đerdapsku klisuru i obalu Rumunije. Posetioce kroz pešačke ture mogu da sprovode i vodiči, koji su meštani iz okoline i dobro poznaju i istoriju i prirodu Đerdapske klisure.